Sofija

Sinoć sam bila u pozorištu. Izvedena je predstava "Jare u mleku", urađena prema istoimenom romanu ruskog pisca Jurija Poljakova i u režiji Borisa Liješevića.

Predstava je kasnila, a kada smo ušli, mi gledaoci, u salu dočekalo nas je iznenađenje! Glumci su sedeli na mestima među publikom. Majstor (bar sam tada mislila da je majstor) sedeo je u uglu, kod izlaza iz sale.

Videlo se da je publika zatečena. Kada su se svi smestili na svoja mesta ustao je jedan od glumaca, predstavio se i donekle nam razjasnio neobičnu situaciju. Naime, saopštio je da jedan od glumaca, koji je trebalo da glumi u predstavi, povređen i zbog toga neće učestvovati u predstavi. Njegovu ulogu odigraće glumac koji će tom prilikom tumačiti dva lika u predstavi. A što se tiče toga da će se predstava odigrati među publikom, a ne na bini, razlog je bila odluka režisera, a na nama gledaocima je kako ćemo shvatiti takvu odluku.

Sam početak predstave već je obećavao! Volim iznenađenja.

Dakle, na vrlo neobično osmišljenoj scenografiji, odigrava se priča u kojoj dva momka pesnika sklapaju opkladu kako može da se za samo dva meseca od prvog neznanca koji naiđe napravi svetski poznati pisac.

Ova urnebesna satira, koja ja napisana početkom 90ih, oslikava trenutnu situaciju i dešavanja u vremenu u kojem živimo, gde u svakoj oblasti postoji bar po jedan Vitjuk (ko pogleda predstavu razumeće), odnosno „mnogi su vrlo često 'kuvali jare u mleku majke njegove'”, kako objašnjava pisac romana.

Da li vredi pogledati predstavu? Više da nego ne, što bi rekao Vitjuk (u izvedbi Ervina Hadžimurtezića).