Nesporazum
Šta biva kada zemlja ne brine o svojim stanovnicima, kada im ne daje mogućnost pružanja vidika? Šta biva kada ljudi izgube veru u svoju zemlju, veru u Boga?
Mračna tragedija Alberta Kamija „Nesporazum“, scenski uobličena u režiji Radoslava Milenkovića, daje odgovore na ova pitanja. U zemlji u kojoj vlada mrak i tuga, ljudi se više međusobno ne prepoznaju, postaju samoživi i sebični i posmatraju jedni druge kao sredstvo. Maštanje o nekim boljim, srećnijim i sunčanijim predelima odvodi stanovnike toliko daleko da su sve spremni uraditi kako bi ostvarili svoj cilj, makar to značilo i morati izvršiti ubistvo, pa čak i ubistvo svojih najbližih. Pri svemu tome uvek postoji nesporazum kao posledica pogrešno izgovorenih reči i ćutanja odnosno tišine.
Marta (Gordana Jošić-Gajin) je devojka koja živi sa majkom (Ksenija Martinov-Pavlović) i sa kojom drži pansion. U službi imaju starog, ćutljivog slugu (Rade Kojadinović), koji radi uvek tačno ono što treba. Nesrećna i nezadovoljna životom kojim živi, Marta u zločinu pronalazi sredstvo kojim će sebi ostvariti cilj. A cilj je zemlja u kojoj proleće u odeći ostavlja miris meda i žutih ruža, zemlja u kojoj si slobodan. Majka, već i suviše umorna i ravnodušna prema svemu, pomaže ćerci u zločinima. Nakon što je saznao za smrt oca, Jan (Miroslav Fabri), zbog osećaja dužnosti prema majci i sestri koje je davno bez pozdrava ostavio, se vraća u rodni kraj. Za njim, bez prethodnog dogovora, polazi i njegova žena Marija (Lidija Stevanović) koja ga bezgranično voli. U želji da ga majka i sestra prepoznaju, Jan prećutkuje ko je i tu nastupa nesporazum...
Gledajući predstavu „Nesporazum“, osećala sam se nelagodno; zlo, nesreća i ravnodušnost koji su oslikavali likovi mogli su se doživeti. Glumačka umeća svakog od glumaca su za svaku pohvalu, posebno glumice Ksenije Martinov-Pavlović.
