Boje, zvuci i mirisi detinjstva
Ljubitelj sam knjiga još od malena. Nažalost, kako postajem starija primećujem da sve manje uzimam knjigu u ruke. Ranije mi se dešavalo da me knjiga toliko zaokupi da sam bila u stanju da je pročitam za jedno veče ili da odbijem poziv društva da odemo na piće uz izgovor da sam baš tada zauzeta. Pa gde da im kažem da ne mogu da se družim sa njima jer čitam!
Sećam se jednog domaćeg zadatka koji smo dobili kod učiteljice. Pročitala je kraj neke priče i za domaći nam zadala da sami smislimo ostatak. Kako sam u to vreme mnogo čitala bajke i pripovetke, moja priča je počinjala sa: „Bio jednom jedan car, pa imao tri sina...“. Naravno, najmlađi sin je onaj koji je savladao sve prepreke i obračunao se sa zavidnom i zlom braćom. Moja priča je bila najsličnje originalnog i baš sam bila sretna što sam dobila pohvalu od učiteljice.
Pored srpskih bajki, pripovedaka i basni, kao mala veoma sam volela da čitam i grčku mitologiju. Dobro se sećam priče o Orfeju, muzičaru koji se uputio u podzemlje kako bi povratio svoju voljenu Euridiku u svet živih; uspavao troglavog psa svojom uspavankom; opčinio muzikom lire i samog Boga podzemlja Hada koji se sažalio na njegovu tugu i pružio mu šansu da ponovo bude sa svojom voljenom ako ispuni zadatak... Zatim tu su i knjige „Priče iz mišje rupe“, „Priče iz davnina“, „Bajke cijelog svijeta“, „Magareće godine“, „Pustolovine Toma Sojera“, „Čiča Tomina koliba“, „1000 zašto 1000 zato“, i dr. čiji sam ponosni vlasnik kako zahvaljujući mojim divnim kumovima, tako i roditeljima, od kojih sam za svaki rodjendan dobijala po knjigu.
Baš je lepo setiti se tih dana, nakon kojih nam ostaju „boje, zvuci i mirisi detinjstva“!
Evo jedan od zvukova mog detinjstva:
