Ka svetioniku
Držim knjigu „Ka svetioniku“ u ruci, otvaram je i u njoj pronalazim rečenice koje su podvučene. Sećanja naviru... Radnja knjige, gospođa i gospodin Remzi, osećanja koja su me prožimala dok sam čitala knjigu, sve odjednom je jasno i tu ispred mene.
O knjizi
„Oko jednostavnog okvira ove knjige Virdžinija Vulf je stvorila svoju najvizionarskiju i formom savršenu pesmu-roman o smislu i misteriji života i ljudskih odnosa, koja istražuje tajne kretnje kao i moć i ulogu umetnika u svemu tome. Središnja tema je bračni odnos gospodina i gospođe Remzi. Nije reč ni o kakvoj igri identiteta kada kažemo da su oni portret njenih roditelja...“ Džon Liman
Citati (neki meni dragi) iz knjige
„I dok se odmarala, dok je neodređeno gledala od jednog do drugog, ono staro pitanje koje krstari nebom duše neprestano, neizmerno, ono opšte pitanje koje je gotovo da se odredi u ovakvim trenucima, kada ono opušta moći koje su bile zategnute, nadvi se preko nje, zastade nad njom, zamrači se preko nje. Šta je smisao života? To je sve – prosto pitanje; pitanje koje sa godinama teži da nas skoli. Veliko otkrovenje nije nikad došlo. Veliko otkrovenje možda nikad ne dolazi. Umesto toga postoje svakodnevna mala čuda, rasvetljenja, žižice kresnute neočekivano u mraku...“
„Stvari pokatkad tako izgledaju, pomisli ona, zastavši za trenutak i posmatrajući dugačke prozore koji su blistali, i perjanicu plavog dima: oni postaju nestvarni. Tako, vraćajući se s puta ili posle bolesti, pre nego što se navike ispredu preko površine, čovek oseća istu nestvarnost, koja takođe iznenađuje; oseća kao da se nešto pojavljuje. Život je najjasniji tada. Čovek predahne...“
