Sofija

Ljubiteljima dela Virdžinije Vulf preporučujem obavezno da pogledaju predstavu „Tajni dnevnik Virdžinije Vulf“, koja se prikazuje u SNP, Novi Sad.
Predstava prikazuje zanimljiv i burni život ove poznate književnice. Gledalac prati tri priče. U prvoj priči centralni lik je Virdžinija Vulf koja dan provodi u pisanju roman, razgovarajući sa suprugom, očekujući sestru, neprekidno razmišljajući o večitim pitanjima i strahovima čovečanstva: o umetnosti, vremenu koje prolazi, smrti, životu, slobodi... Druga priča prati lika iz te knjige, koji čita knjigu, čija radnja predstavlja ujedno i treću priču koju gledalac prati. Roman koji gospođa Vulf piše je futuristički roman o njoj samoj u kojem se poistovećuje sa svojim likovima, daje im svoje osobine, poistovećuje sa sa tugom koju preživljavaju i na kraju završava tragično ubijajući njih u romanu, ubija i samu sebe...

Jedna od meni dražih predstava, koju izvodi Trupa Jorik, je drama „The Pillowman“, britanskog pisca irskog porekla, Martina Mekdone. Glumačku ekipu čine Marko Marković, Nenad Gvozdenović, Milorad Kapor, Milovan Filipović, Natalija Ilić i Mladen Andrejević, a režiser drame „Jastučak“ je Žanko Tomić.

Predstava počinje glasom pripovedača, koji daje do znanja da sve što sledi i što će se odigrati na sceni jeste samo jedna priča. To je simbolično predstavljeno i scenom, cela predstava se odigrava u „kutiji“ i nijednog trenutka ne izlazi iz nje (kutije-priče), osim kada se čuje glas pripovedača.

Glavni lik predstave „The Pillowman“ je pisac koji piše priče za odrasle, ali o deci koja stradaju na različite načine. Pisca hapse i privode u policijsku stanicu gde započinje isleđivanje koje mi gledaoci zapravo gledamo, koje je komad. Optužuju ga za niz stravičnih zločina koji su odigrani na temelju opisa iz njegovih pripovetaka. Pored pisaca, priveden je i optužen i njegov invalidni brat. Svaki lik u komadu je na neki način pripovedač.

Predstava zapravo pokušava da odgonetne mehanizam zla i nasilja, odakle potiče nasilje, da li ono dolazi iz spoljne sredine ili je ukorenjeno u samom čoveku, ali takođe postavlja pitanje koliko je i sam umetnik takvih dela odgovoran. Svi smo mi odrasli na bajkama koje su često bile surove kao na pimer kada vuk pojede Crvenkapinu baku ili Marica gurne vešticu u usijanu peć.

Pozorište putem ove prestave opominje publiku i ukazujem im na to koliko je puno nasilja oko nas. Zapravo, ovaj komad se i bavi nasiljem i zbog toga nije za svakoga, pogotove ne za one gledaoce koji očekuju da provedu prijatno veče u pozorištu i nakon završetka da zaborav na to što su gledali. Zbog toga i stoji natpis na plakatu predstave „Jastučak“, a koji glasi „Nije za svakoga!“.

Sve vreme gledajući ovu predstavu osećala sam se nelagodno. Za ovu predstavu treba imati stomaka i volje da se zapitamo nad sobom i celim svetom i dobro razmislimo zašto postoji puno sličnih dela i zašto su ljudi stalno i sve više i više inspirisani takvim temama.

Jako dobra glumačka postava, jako dobra muzika koja je veoma doprinela da se dočara i oseti atmosfera komada i jako dobra scena.

Sinoć sam bila u pozorištu. Izvedena je predstava "Jare u mleku", urađena prema istoimenom romanu ruskog pisca Jurija Poljakova i u režiji Borisa Liješevića.

Predstava je kasnila, a kada smo ušli, mi gledaoci, u salu dočekalo nas je iznenađenje! Glumci su sedeli na mestima među publikom. Majstor (bar sam tada mislila da je majstor) sedeo je u uglu, kod izlaza iz sale.

Videlo se da je publika zatečena. Kada su se svi smestili na svoja mesta ustao je jedan od glumaca, predstavio se i donekle nam razjasnio neobičnu situaciju. Naime, saopštio je da jedan od glumaca, koji je trebalo da glumi u predstavi, povređen i zbog toga neće učestvovati u predstavi. Njegovu ulogu odigraće glumac koji će tom prilikom tumačiti dva lika u predstavi. A što se tiče toga da će se predstava odigrati među publikom, a ne na bini, razlog je bila odluka režisera, a na nama gledaocima je kako ćemo shvatiti takvu odluku.

Sam početak predstave već je obećavao! Volim iznenađenja.

Dakle, na vrlo neobično osmišljenoj scenografiji, odigrava se priča u kojoj dva momka pesnika sklapaju opkladu kako može da se za samo dva meseca od prvog neznanca koji naiđe napravi svetski poznati pisac.

Ova urnebesna satira, koja ja napisana početkom 90ih, oslikava trenutnu situaciju i dešavanja u vremenu u kojem živimo, gde u svakoj oblasti postoji bar po jedan Vitjuk (ko pogleda predstavu razumeće), odnosno „mnogi su vrlo često 'kuvali jare u mleku majke njegove'”, kako objašnjava pisac romana.

Da li vredi pogledati predstavu? Više da nego ne, što bi rekao Vitjuk (u izvedbi Ervina Hadžimurtezića).